Br\u017ee, vi\u0161e, bolje. Taj olimpijski moto \u010dini mi se da sve vi\u0161e obuhva\u0107a ovu urbanu svakodnevnicu u kojoj nevoljko sudjelujem pate\u0107i sve vi\u0161e za onim starim danima. Ovu predhodnu re\u010denicu ne\u0107u nikad pro\u010ditati jer samo bi se uhvatio kako zapravo zurim u ogledalo du\u0161e koja je premlada za ovo moje tjelo.<\/p>\n
Usprkost mojem sve ve\u0107em broju obilje\u017eavanja vremena postojanja u\u017eivam u trenucima koji mi uljudno dopu\u0161taju da se prisjetim one mirne, pa mo\u017eda \u010dak i spokojne, sredine. Dajte, nije to bilo ba\u0161 tako davno, podesite tu sliku u va\u0161im umovima. Samo je bilo mirnije, da, dobro sam se prije izrazio, spokojno je bilo. Nevjerovatno je koliko ta rije\u010d odgovara za na\u0161u malu sredinu jer na granicama grada, uz cestu po kojoj se penje na trg, tj. centar sela, nalazi se groblje.<\/p>\n
Tradicija i mudrost mi se \u010dine kao prikladne imenice koje bi mogao dodati mojem selu poput atributa. Kada sam bio mla\u0111i ta tradicija u mojim o\u010dima sjajila je poput zaostalosti, a to je i razlog za\u0161to sada ovo pi\u0161em sa ovom nostalgi\u010dnom notom sa slu\u0161alicama na u\u0161ima ne bi li blokirao barem polovicu ljudi koji oko mene tr\u010de, \u017eivot tra\u017ee.
\nValjda je i to razlog za\u0161to ja sjedim, a oni tr\u010de, ja svoj \u017eivot imam i prili\u010dno je zaokru\u017een. Umalo pa savr\u0161enu kru\u017enicu \u0107e tvoriti, ali nadam se ne preskoro jer volio bi vam ovo ispri\u010dati bez dodatne napetosti iz mojih privatnih voda.<\/p>\n
Ipak moram se odmah u po\u010detku ispraviti jer ono prije spomenuto groblje nije ba\u0161 bilo to ve\u0107 tamo je bio jedan jedini grob \u0161tovi\u0161e grobnica. Uz nekoliko izabranih rije\u010di koje vi\u0161e nego grani\u010de sa kli\u0161ejima nalazi se i pokoja slika. Tada nisam niti jednu prepoznavao, a danas vjerujem da jednu bi.
\nKako po\u010detak ove pri\u010de odmi\u010de tako vidim da i samostalnost je jo\u0161 jedan atribut koji pripada mojem selu, da mojem. Nitko nije objektivan, barem mi je tako rekla moja jedina profesorica filozofije pa je to vjerovatno razlog za\u0161to mislim da je moje selo druga\u010dije od svih ostalih i \u0161tovi\u0161e da je posebno kad ono mo\u017eda uop\u0107e nije. Svejedno, nastaviti \u0107u u svojem stilu, ostati \u0107e ono posebno.<\/p>\n
Dok jo\u0161 nadimak \u201ckrezubica\u201d krasio je moj lik, kako sam bio zvan od strane dru\u0161tva koje se osve\u0107ivalo za istu patnju pro\u0161lu tek prije koju godinu, shvatio sam da postoji veoma velik \u010dovjek u mojem selu. Ne samo po stasu ve\u0107 i po svojoj, do tada nevi\u0111enoj, mo\u0107i koju je prezentirao svaki puta kada bi Sunce po\u010delo se skrivati iza planina. On je bio taj kojemu smo svi mogli zahvaliti \u0161to sigurnim korakom mo\u017eemo kora\u010dati du\u017e ulica bez straha da \u0107emo se spotaknuti o ne\u0161to \u0161to u mraku ne bi bilo vidljivo. Koji puta dje\u010diji bicikl od popodnevne igre, a koji puta auti\u0107i od iste igre.
\nPod tim okriljem pitanja koje se nadvilo nad mnom raslo je i po\u0161tovanje jer u mojoj ku\u0107i samo majka je upravljala plamenom i za sve smo mogli njoj zahvaliti. Ostalima, osim naravno ocu, koji nikad nije ni pokazao interest za tu \u010dudnu mo\u0107, bilo je strogo zabranjeno i samo se plibli\u017eiti.<\/p>\n
6 godina sam imao kada sam ja nazivao nadimcima, ipak to je bila jo\u0161 jedna od mnogih tradicija, i polako po\u010deo u\u010diti o raznim mo\u0107ima koje \u010dovjek uz pomo\u0107 raznovrsnih pomagala mo\u017ee posjedovati. Fizi\u010dka snaga nikada me nije zanimala. La\u017eem, je, ali nikad nisam imao nekakve tjelesne podispozicije da taj aspekt mo\u0107i i ostvarim tako da sam se priklonio onim intelektualnim i evo gdje sam danas. U ovoj cijeloj zgradi ja si jedini mogu priu\u0161titi da stavim slu\u0161alice i sjednem. Ured je ovo, ali koji puta ju nazovem u svojim domom jer toliko no\u0107i, u borbi za opstanak, sam proveo ovdje.<\/p>\n
Kako sam odrastao tako je ono \u010du\u0111enje preraslo u divljenje \u010dovjeku koji obavlja tako, pa svetu, du\u017enost. Ono okrilje pretvorilo se u divnu dugu usklika. Za mojeg bivanja u selu nikad nisam svjedo\u010dio dijalogu izme\u0111u njega i nekog od seljana. To je vjerovatno pridonjelo konstantno rastu\u0107em obilju po\u0161tovanja.<\/p>\n
Upravo sam pogledao na sat i uvidio da moram krenuti da ne bi zakasnio, ne mogu si to priu\u0161titi ve\u010deras.<\/p>\n
\u201cPaul Desmond Machartney umro je u snu na \u017eeljezni\u010dkom kolodvoru \u010dekaju\u0107i vlak koji je tu no\u0107 kasnio i nije uspio ispuniti svoju posljednju \u017eelju da upali petrolejske lampe na ulicama svoga sela.<\/em> Br\u017ee, vi\u0161e, bolje. Taj olimpijski moto \u010dini mi se da sve vi\u0161e obuhva\u0107a ovu urbanu svakodnevnicu u kojoj nevoljko sudjelujem pate\u0107i sve vi\u0161e za onim starim danima. Ovu predhodnu re\u010denicu ne\u0107u nikad pro\u010ditati jer samo bi se uhvatio kako zapravo zurim u ogledalo du\u0161e koja je premlada za ovo moje tjelo. Usprkost mojem sve ve\u0107em …
\nU svojoj oporuci, uz veliku svotu novca koja je trebala poslu\u017eiti da staromodna tradicija nikad ne do\u010deka jednaku sudbinu kao i njegove lampe u zoru i gore otiskanu pri\u010du, napisao je \u017eelju koja je zapravo bila njega zadnja, a ta je da ga se pokopa u onoj istoj grobnici pokraj puta \u2013 \u017eelja mu je ispunjena.<\/em>
\nU njegov spomen, svake godine na datum njegove smrti, njegov najstariji sin Charles sa ostalom porodicom odlazi u selo i sam preuzima du\u017enost paljenja uli\u010dnih lampi koje i dan danas osvjetljavaju sve ulice u selu.<\/em>\u201c<\/p>\n<\/body>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"