-Jebote, ovo je nešto najtužnije što sam čuo.
-A nije baš.
-Ne ne, kužim da ima djece bez roditelja i ubijanja u svijetu, al ovo tvoje je baaš tužno.
-Ne znam, meni se samo čini nedostižno. Nije sad tužno.
-Sad je još tužnije.
-OK, sad me ubijaš u pojam.
-Ne ne, al moraš znat koliko to što si mi ispričao kao želju je takva glupost. I ne mislim da si ti glup niti da je to glupo. Nego to je tako ništa, ti želiš doživjeti minimum. Ali ne želiš, ti misliš da je taj minimum nedostižan. To je tužno, ne ti!
-A malo sam i ja.
-Ok ok, fakat jesi, al to će te proć. Al ovo drugo, šta se desilo?
-Mislim da sam odustao.
-Od dejtanja?
-Od te vrste sreće.
-Vidiš zbog ovakvih izjava se bojim za tebe.
-Ma nisam tako..
-Znam kako si mislio, ali moraš shvatiti ovo. Ja ne razmišljam tako. Svi mi ne razmišljamo tako. Ne provodimo vrijeme razdvajajući sreću na vrste. Ne znamo to. Shvatimo kada nam ti pokažeš, ali ne možemo mi sami tamo doći. Toga se bojim. Da jednog dana mi nećeš htjeti pokazati gdje si i ja te neću moći pronaći.
-Tu sam ja uvijek.
-Jesi, al znam da postoji ta nevidljiva crta koji mi ne znamo preći. Ti si tamo često. Vratiš nam se, ali šta ako se jednom ne vratiš.
-Kako znaš da tamo odlazim?
-Nisam znao. Kad sam tvoja pitanja počeo postavljati drugima sam shvatio da nisam samo ja koji ne zna za to mjesto. Nitko ne zna. Nitko koga ja znam barem.
-Oprosti.
-Ne radi to.
-Sad bi opet htio reći oprosti.
-Sad smiješ.
-Oprosti.
-U redu je. U redu je sve dok se vraćaš.
-Hvala ti.
-Ok je.
-Nije, ovo nije meni mala stvar. Ja ovo stvarno cijenim.
-Znam, zato je tako lako ti biti prijatelj. Ti stvarno cijeniš male stvari.
-Sitnice.
-Tako je, sitnice.